Светлана Матић

VUKOV BEČ

Istoričari za austrijski glavni grad vrlo često kažu da je Vukov Beč. I to s razlogom, jer je reformator srpskog jezika Vuk Stefanović Karadžić (1787-1864) pola veka živeo i radio u Beču. U glavni grad je stigao iz Zemuna 1813. godine. Stvorio je Vuk S. Karadžić u Beču i nešto epohalno, srpsku ćiriličnu pismenost i srpski jezik. U britanskoj enciklopediji Britanika, Vukovo pravilo jedno slovo jedan glas, opisuje se kao jedno od najjednostavnijih i najlogičnijih sistema izgovora.

Od Vuka su srpski književnici naučili kako treba ne samo pravilno gramatički pisati već kako treba i misliti srpski, zaključuje Jovan Deretić.

Akademik Matija Bećković je 1997. godine, na proslavi godišnjice postojanja Vukove zadužbine u Beogradu, istakao: Neophodno je da se svakih 100 godina pojavi novi Vuk Кaradžić. Njagov zadatak bio bi da ponovo uvede narodni jezik u književnost. Pokazalo se da naša književnost ima neodoljivu potrebu da se odvaja od naroda i narodnog jezika do stepena kad je više niko ne čita i ne razume.

U zvaničnim dokumentima Beča, srpski narod se prvi put pominje 1670. godine, kada je car Leopold Prvi, opunomoćio Srbe i Jermene da posreduju u trgovini zapada i istoka. Prisustvo Srba u Beču evidentno je, neposredno pre i posle ukidanja turske opsade 1683. godine. Srbi tada masovno naseljavaju deo Ratzenviertel (Raška), izvan zidina grada.

Tada se među njima pojavljuje, samozvani, potomak Brankovića, despot Ilirika, grof i despot Đorđe Branković. Bio je jedan od prvih predstavnika srpskog naroda na bečkom Dvoru. Objavio je spis Slavenosrpske hronike u pet knjiga (2681 stranica). Vrata carskog grada, na lepom plavom Dunavu, pored plemstva i sveštenstva u 18. veku, otvarali su i srpski intelektualci. Matematičar, astronom, fizičar, geodet, inženjer, filozof i pesnik Ruđer Josip Bošković, prosvetitelji Dostej Obradović i Vuk S. Karadžić.

Mnogi od njih su bili diplomci, ali i profesori Bečkog univerziteta i članovi Austrijske akademije nauka. Svojim aktivnostima, Srbi su ostavili brojne tragove u austrijskoj prestonici. Knjiga The Golden Book of the Serbian Orthodox parish in Vienna (1741-1918) (Zlatna knjiga Srpske pravoslavne parohije u Beču), ovoj konstataciji ide u prilog.

Veliki reformator, pisac i sakupljač narodnih umotrvorina, Vuk Stefanović Karadžić u Beču je postao simbol srpske kulture i najpoznatiji predstavnik generacija srpskih intelektualaca, koji su se školovali i radili u austrijskoj prestonici. Zahvaljujući Vuku, Evropljani su saznali za jedan mali, ali ponosan srpski narod, koji ima bogatu kulturnu baštinu.

Vuk je o svojoj jezičkoj i kulturnoj misiji, na sledeći način govorio: Ja djela svoja radim više za potomstvo nego za sadašnji naraštaj; Ima knjiga koje je narod u početku u zvijezde kovao, a poslije su svi priznali da je ništa; a ima i na koje je narod ispočetka vikao, a poslije su priznali za dragocenije stvari. Ja pišući nikad ne mislim na današnje čitatelje od prostote nego na kritiku i potomstvo. Jezik je dobar, nego mi treba da ga učimo. Sto godina bi malo bilo najboljem spisatelju da sasvim nauči jezik orača i pastira.

Ivo Andrić, govoreći o Vuku Karadžiću, izmedju ostalog, naglasio je: „Vuk je usrdno i s pažnjom priman od Getea, do koga se u to vreme nije lako dolazilo, i blagodareći njemu, Gete se interesovao za pojedinosti naše narodne poezije i nazvao naš jezik značajnim jezikom („Eine bedeutende Sprache”). Dalje, Vuk je nemačkom istoričaru Rankeu dao materijal za njegovo delo o srpskoj revoluciji. On je napisao na nemačkom jeziku prvu knjigu o Crnoj Gori, knjiga koja je odlično pisana, doživela dva izdanja.“

Ovde su stvarali pisci i slikari: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Stjepan Mitrov Ljubiša, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Petar Kočić, Paja Jovanović, Uroš Predić, nobelovac Ivo Andrić, Nikola Tesla, Milutin Milanković, Milo Dor, Bogdan Bogdanović i mnogi drugi umetnici i naučnici.

Akademik Dejan Medaković je u jednom intervjuu istakao:

Beč je u 18. veku postao središte za štampanje naših knjiga i bibliografi beleže više od 300 naslova! Tu je, posle vekova prekida, proradila i Prva srpska štamparija koju je od Кurcbekovih naslednika otkupio Stefan Novaković, poverenik mitropolita Stefana Stratimirovića. Sigurno je da su Srbi u Beču, pa i kasnije, prisutni kao snažni nosioci balkanske trgovine. Brojni su dokazi o njihovom kul turnom uzdizanju, u prvom redu zahvaljujući školovanju u čuvenoj Bečkoj umetničkoj akademiji koju je osnovala carica Marija Terezija.

Beč je danas veliki centar srpstva u dijaspori.

Beč je danas glavni grad iseljenih Srba.

Ove dve rečenice dvojice naučnika, dr Predraga Markovića i dr Vladimira Grečića iz Beograda, najbolje odslikavaju prisustvo srpske zajednice u austrijskoj prestonici danas.

Naša istraživanja pokazala su da, u glavnom gradu Austrije, danas postoji najmanje pedeset srpskih mesta sa punim adresama, za koje naša i austrijska javnost treba da zna i treba da ih posećuje. Postoji još najmanje pedseset srpskih tragova u Beču, koji nisu zvanično upisani i obeleženi. I nјih treba da posećujemo, da ne zaboravimo da je Vukov Beč grad i srpskog naroda.

Ova knjiga je vodič kroz srpski Beč. Ona je putokaz kroz kulturu sećanja na srpsko prisustvo u austrijskoj prestonici. Modernim rečnikom kazano – ovo je vodič do srpskih destinacija našim turistima, našoj omladini na ekskurzijama, ali i našim ljudima koji žive i rade u Beču.

Naše ljude i same Austrijance, pozivamo da koristeći ovaj vodič, posete srpska mesta, čija istorija će ih još čvršće povezati i učiniti da se svi podjednako osećaju i Srbima i Bečlijama.

Autori

Beč, Vidovdan 2024. godine

Kada zabruje milozvučni tonovi biranih reči već na prvoj stranici knjige, i razviju u percepciji čitaoca raskošnu impresiju slike, filma, pokreta, onda se čitalac našao u zemlji ili knjizi čaroliji sa predelima raskošnog sjaja koji stiže detetu iz očiju MAJKE. Odrasle čitaoce sećanje vraća u taj raskošni vrt sreće pod krovom majčine ruke, a decu čine radosnom pod maminim magičnim suncokretom.

Humani svet detinjstva kreiran ljubavlju roditelja je najvrednija riznica života. Projekcija ovakvog detinjstva jeste – siguran, lep i stabilan život, bogat mnogim pozitivnim svojstvima, koji Svetlana Matić sugeriše svojom savršenom zbirkom pesama „Hvala ti majko mila“. Reči su u delu selektirano fine i usklađene kao prirodni tokovi u višeslojnim kaskadama strukture zbirke.

Kompozicija zbirke pesama je iskazana u dvoglasu. Čuju se tonovi iskusnog, a nežnog majčinog glasa i tonovi dečjeg suptilnog glasa koji zajedno grade poseban poetsko muzički spoj osećajnosti. Jer, spoj ovih glasova jeste MUZIKA visoke osećajnosti.

(Majka rodi- ti si me rodila; majka mazi- Radovala si se mom dolasku na svet ; Majka voli neizmerno- Učila si me da hodam i napravim svoje prve korake; U njenom oku tvoj lik postoji- Kada si me u bolnici prvi put ugledala i primila na svoje grudi bila si presrećna; Majka je jedna i tvoj je koren- Tvoja ljubav prema meni najbolji je lek.)

U prvom delu zbirke naslovljenom „JEDNA JE MAJKA“ kroz četiri pesme prisutan je univerzalni glas i univerzalni stav koji saopštava istinu i suštinu života, a tu lepu istinu treba ponavljati i osvežavati pamćenje na zasluge i značenje pojma MAJKA. Majka je kreator čovekovog života od momenta pojavljivanja njegovog pupoljka, pa do rođenja i odvijanja celokupnosti ljudskog egzistiranja. Od majke zavisi mali čovek (dete), ali i veliki čovek, pa i ceo svet…

Na jezičko – poetskom nivou ovog dela zbirke prisutan je interesantan raspored reči koje stimulišu i sugerišu prijatnu atmosferu, njenu dinamiku i estetiku. Imenice, pridevi, glagoli, u kombinaciji sa prilozima za način stilizovano grade kup uzrasta života do njegove uzornosti koja je ostvarenje životnog sna, jer taj životni san za majku je SREĆNO DETE, odnosno SREĆAN ČOVEK. Ove sintagme postaju snažne misaone celine koje se adaptiraju u svest čitaoca.

„Mali ljudi koje mi zovemo ’deca’ imaju svoje velike bolove i duge patnje, koje posle kao odrasli i mudri ljudi zaboravljaju. Upravo gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo odavno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom , ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost“ (Ivo Andrić)

Drugi deo knjige je naslovljen apostrofiranjem značenja pojma

„DRAGA MAMA“.

U ovom segmentu književnica Svetlana Matić, kroz dečje obraćanje, uspostavlja nepohodnu ravnotežu ljubavi između deteta i majke, znajući da je ona realna, jer „Dobro se dobrim vraća“.

Stižu medalje na prsa majke, jer je znala da u životu, kao i u sportu, redovna angažovanja sa silinom osećajnosti donose medalje,

(Ti si me ohrabrivala, voljena majko; Pamtim tvoj prvi poljubac. Baš si nežna, draga mama!; Volela si me beskrajno; Moje greške si ispravljala sa mnogo ljubavi i strpljenja. Hvala ti majko mila!; Imala si strpljenja za moje gluposti i bezobrazluke. Sve poteškoće i probleme rešavale smo zajedno.; U školu si me često pratila; Tvoja mudrost je ogromna; Znam da si za mene uvek tu; Ti si moj anđeo čuvar!; Ljubav je moja ko more duboka.)

Recipročna je amplituda osećajnosti uz obilje epiteta, atributskih formi koje izlaze iz poznatih klišea, kao što i grafički obik zbirke izlazi iz ustaljenih formi po svojoj modernosti i savršenim ilustracijama, koje zaslužuju izvrsne epitete.

Srce Svetlane Matić dobro zna za odraze sveta detinjstva u perspektivu kompletnog života. Zato ona u svom delu humano gradi jedan cvetni vrt dečje osećajnosti kroz verbalni i neverbalni govor , kroz stav i pokret, kroz dodir nežnosti, pažnju, manifestacije koje postaju sredstva govora, jezici sporazumevanja i sigurnosti koja se postiže u kopči sa majkom kao gravitacionim poljem ljudskog života. Stiče se utisak da na tom polju majka ima hiljade pogleda, hiljade ruku , hiljade toplih reči, hiljade osmeha za svoje dete koje jedino tako korača sigurno i stupa na horizont života. Sva prezentovanja majčine ljubavi su stubovi sigurnosti na tom širokom prospektu sa mnogim usputnim mamcima…

U savremenom svetu koji ipak funkcioniše nesimetrično u mnogim aspektima, iako je kosmos uređen na principu harmonije, u poetskom svetu Svetlane Matić odnos majka- dete je uređen po principima harmonije kosmosa, kao simetrična relacija kosmičkog sistema. Svet majka – dete je poseban univerzum pun svetlosti. Pojmovi SVETLOST i MATI suština su imena, prezimena i dela autorke Svetlane Matić, kao snažno ugrađene karakterne crte ličnosti (NOMEN EST OMEN- IME JE ZNAK). Ravnoteža je uspostavljena u okvirima davanja i uzvraćanja ljubavi između majke i deteta. Simbolično je to predstavljeno njihovim držanjem za ruke tekstualno i likovno, kao što to čine zvezde koje blistaju, šapućući jedna drugoj poruke.

Poentski elementi knjige Svetlane Matić su humanog karaktera i univerzalnog značenja za ceo ljudski rod, jer predstavaljaju lanac života u kome je odnos majka- dete: koren, cvet i polen života na našoj planeti.

Recenzija prof. Radmila Satarić