Author

Knjiga “Igra” je štampana sistemom dvostruke štampe. Sa jedne strane je ćirilica, a sa druge latinica. Objavljena je kao autorsko izdanje, 2013. godine  u “Čigoja štampi” u Beogradu. Knjigu poezije lektorisala je Mr Marija Pavlović iz Beča. Prigodne ilustracije u knjizi nastale su, zahvaljujući, ilustratorki Aleksandri Matić. Recenziju za knjigu je napisao naš proslavljeni pesnik Dobrica Erić..

Pod nazivom „Trolist za Svetlanu”,  Dobrica Erić je između ostalog, zaključio: „Svetlana Matić je jedna od onih naš¡ih neotuđenih učiteljica u tuđini, koje čuvaju svoj zavičaj u duši i pojedine deliće tog dragocenja upliću u praznične venčiće svojih pesama kao cvetove nevena i smilja I bosilja, koji im miri[u na detinjstvo i ranu mladost i razgaljuju im pečalbarski život i setu.

Tako]e Svetlanini prijateljii i đaci, naš¡i mladi zemljaci rasuti po tuđem svetu, u pesmama svoje učiteljice doživeti ili bar naslutiti predele i boje i mirise svoje otadžbine, tog idiličnog zavičaja svojih roditelja i rođaka i zavoleće ih.

I, što je najlepš¡e i najvažnije, zavoleće jezik i pismo svojih predaka, srpski jezik i ćirilicu, kojim se ponose i kojima govore, pevaju i pišu najbolji i najverniji sinovi i kćeri srpskoga roda, neodrođeni i neotuđeni potomci Starih Južnih Slovena, Svetoga Save, Dositeja, Vuka Karadžića i Njegoša”

Bukvar „Naš jezik“ izašao je iz štampe 2010. godine u izdanju „Prosvetnog pregleda“ iz Beograda. Recenzenti udžbenika su prof. Ana Šebešćen iz Švedske, Dr Ljubica Prodanović iz Beograda i Nevenka Kraguljac, diplomirani pedagog iz Beograda.

Udžbenik „Naš jezik“ je namenjen učenicima koji uče maternji jezik u inostranstvu. Nastao je kao rezultat potreba i želja nastavnika, učenika i roditelja usled nedostatka odgovarajuće literature, u cilju da se lakše nauči maternji jezik.

Udžbenik sadrži dva dela u kojima se obrađuju štampana slova latinice i ćirilice. Sadržaji i vizuelni materijali su potpuno isti u oba pisma. Na koricama je napisan naziv latinicom i ćirilicom, tako da su oni sastavni deo jedne celine, pri čemu se ni jedno od ta dva pisma ne favorizuju, već se mogu koristiti po potrebi u zavisnosti od nastavnog plana i programa u vaspitno-obrazovnom sistemu. Na početku svakog dela nalazi se pesma kao dobrodošlica učenicima prvog razreda. Svakom slovu je posvećeno četiri strane u okviru kojih su sadržaji i slike predmeta koji počinju određenim slovom. Učenici su u prilici da usvoje određene matematičke pojmove , kao na primer, brojeve od nula do deset, koji se provlače kroz tekst. Takođe su prisutni i pojmovi koji se odnose na: imena ljudi, delove ljudskog tela, osobine ljudi, rodbinske veze i odnose, različite vrste zanimanja i raspoloženja, školsko i životno okruženje učenika, predmete u svakodnevnoj upotrebi, odeću i obuću, namirnice u ishrani, raznovrsne vrste jela i pića, nazive dana u nedelji, nazive biljaka i  životinja, saobraćajna sredstva, geografske nazive, vremenske prilike, a sve u cilju proširivanja znanja i bogaćenja rečnika učenika, kao i razvoja usmenog i pismenog izražavanja. Predviđen je i radni prostor radi uvežbavanja određenog slova.

Ovaj udžbenik ima cilj da podstiče aktivnost učenika korišćenjem maternjeg jezika, pisanjem, čitanjem i razvojem likovnog stvaralaštva. Ovu prvu knjigu treba detetu sačuvati kao dokument u razvoju kreativnosti i trajnu uspomenu na početke opismenjavanja na maternjem jeziku.

Priručnik „Nastavni listovi za nastavu na maternjem jeziku“ u izdanju „Prosvetnog pregleda“ iz Beograda ugledao je svetlost dana 2010. godine.

Namenjen je učenicima koji uče maternji jezik u inostranstvu. Nastao je kao rezultat potreba i želja nastavnika, učenika i roditelja usled nedostatka odgovarajuće literature, u cilju da se lakše nauÄči maternji jezik i usvoje najvažnija gramatička pravila. Nastavni listovi su sastavljeni tako da zadovoljavaju princip individualizacije u nastavnom procesu.

Priručnik sadrži dva dela. Sadržaji i vizuelni materijali su potpuno isti u oba pisma. Na koricama je napisan naziv latinicom i ćirilicom, tako da su oni sastavni deo jedne celine, pri čemu se ni jedno od ta dva pisma ne favorizuju, već se mogu koristiti po potrebi u zavisnosti od nastavnog plana i programa u vaspitno-obrazovnom sistemu.

Knjiga „Pozdrav Milici Stojadinović Srpkinji“ objavljena je 2019. Godine u IK „Prometej“ iz Novog Sada. Recenzent knjige je dr Vjera Rašković Zec iz Beča a lektor Tatjana Janković iz Beograda.

Recenzent Dr Vjera Rašković Zec o knjizi, između ostalog, ističe: „Nakon uspešne knjige posvećene Mini Karadžić, Svetlana Matić nas uvodi u svet još jedne velike Srpkinje, Minine prijateljice Milice Stojadinović, koja je sebi dodala prizivak Srpkinja“ A ko je, ustvari, bila Milica Stojadinović Srpkinja? Najbolja srpska književnica 19. veka, predana svim svojim bićem Srbiji. Zašto je važan „Prolog“ u knjizi Svetlane Matić? Zato što će čitalac saznati ne samo sve o Miličinom  rodoljublju, nego čak i o odnosu prema srpstvu genijalnog Nikole Tesle. Milica je bila lepotica gospodstvenih manira. Dugujemo veliku zahvalnost Svetlani Matić što je  proučila i istražila sve u vezi sa životom i književnim radom Milice Stojadinović Srpkinje. Otkrila je njenu najvredniju prepisku sa bliskim  prijateljima: Vukom Stefanovićem Karadžićem, njegovom ćerkom Minom, Njegošem, Brankom Radičevićem, Mihajlom Obrenovićem, kao i sa markantnim stranim piscima u razdoblju romantizma: Boženom Nemcovom i drugima. Sarađivala je sa  pesnikom Ludvigom Augustom Franklom, iskrenim prijateljem Srbije i Srba, ali ih je i kritikovao zbog nemarnog odnosa prema Milici, kojom su trebali da se doveka ponose, a ne da je izbace već iz drugog izdanja  „Istorije srpske književnosti“.

Najprisutnija ličnost u Miličinom životu bio je Ljubomir Nenadović. Posvetio joj je pesmu punu divljenja, ističući da su njene pesme ogledalo srpske duše.

U pretposlednjem poglavlju „Rekli su o Milici Stojadinović Srpkinji“ Svetlana Matić taksativno navodi  značajnije pisce i ličnosti, domaće i strane, citirajući njihove pohvale. Kovali su je u zvezde: Danica Vujkov, Vera Kopicl, Jara Ribnikar, Mira Alečković (prilikom  uručivanja nagrade za poeziju koja nosi ime Milice Stojadinović Srpkinje), Tanasije Mladenović, Darinka Jevrić (prilikom otvaranja 18. književnih susreta 1. oktobra 1994. g. u Novom Sadu), Matija Bečković, Petar Petrović Njegoš („Da nisam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori“), Ksenija Katanić, Jelena Ređep, Milan Savić, Ludvig August Frankl, Anica Savić, ĐorÄ‘e КriÅ¡ković. Srela se i sa nemačkim pesnikom Gabrijelom Zagdlom, čije pesme je znala napamet.

Nama Srbima u Beču biće najzanimljivije Miličino poznanstvo sa knezom  Mihajlom Obrenovićem i njegovom suprugom Julijom.

Svetlana Matić istraživala je ne samo  rukopise u Matici srpskoj vezane uz Miličin životni put, nego i njen bogati duhovni život. Pesnikinja Svetlana pesnikinji Milici posvećuje pesmu, izvlači je iz tame zaborava i uvodi ponovo u srpsku savremenu literaturu. Osvetljava lik Milice Stojadinović Srpkinje ne suhoparnom kritičkom analizom njenoga dela, već toplom epistolarnom književnom formom obračajući se Milici direktno, intimno i toplo, ali sa dužnim poštovanjem, persirajući je.

Ova knjiga Svetlane Matić nije ni esjistčka proza, ni literarnohistorijski prikaz života i dela jednog pisca, već lepa BAJKA o „Vrdničkoj vili“. Forma prijateljske korespondencije omogućava da se  bajka pretvori u fino metaforično tkivo satkano od ČINJENICA, jer Milica slavi cara Dušana i njegovo potomstvo, Kosovski boj, hajduk Veljka, Vasu Čarapića, Karađorđa, Tešiča, Čupića, Aleksića, Miloša Obrenovića, Stevana Knižanina, patrijarha Arsenija i druge srpske junake.

Tragična je sudbina Milice Stojadinović Srpkinje. Lepa, obrazovana, obdarena talentima, slavljena, odnosom braće-nebraće, nakon prodaje rodne kuće u Vrdniku, pada u krajnju bedu, u ralje gladi, alkohola. očaja i duševne bolesti u Beogradu, prestonici zemlje koju je toloko ljubila.

Ugasio se zanos u njenim očima, kako reče prijatelj joj Ljuba Nenadović.

Na kraju Svetlana Matić navodi sve manifestacije posvećene liku i delu Milice Stojadinović Srpkinje.

Zaključak o ovoj izuzetnoj  srpskoj poetesi proširuje ocenama koje o Milici daju pesnik Pero Zubac i , dakako, autorka ove izuzetne knjige.“

Knjiga „Srbi u Austriji“ autora Svetlane Matić i Marka Lopušine u izdanju „Prometeja“ iz Novog Sada, ugledala je svetlost dana u decembru 2019. godine.

Autori naglašavaju da kada je 1966. godine između Jugoslavije i Austrije potpisan Sporazum o regulisanju zapošljavanja jugoslovenskih radnika u Austriji, na privremenom radu u ovoj zemlji se našlo 19.000 Jugoslovena. Većina od njih su bili Srbi, potom Jugosloveni u podznaku Srbi i Bosanci-pravoslavci srpskog porekla. Oni su predstavljali nukleus, iz kog je pola veka kasnije, izrasla Srpska kolonija od oko 300. 000 ljudi u Austriji. Najveći priliv radne snage iz Jugoslavije na „privremeni rad“  u Austriju, dogodio se od 1966. do 1974. godine. Tako je u Austriji 1971. godine već radilo čak 93. 300 državljana SFRJ. Većina novopridošlih bili su radnici. Već u prvoj fazi boravka u Austriji, migranti su počeli da stvaraju organizacije i strukture koje bi trebalo da im pomognu da lakše podnesu odvajanje od rodnog zavičaja  porodice“. Danas srpsku koloniju čine: radnici, intelektualci, umetnici, sportisti i student. Za pedeset godina privremenog života, oni su gradili Austriju i Beč.  Bilo je to vreme ekonomskog procvata Austrije, pa su preduzeća raširenih ruku, dočekivala radnike sa naših prostora. Srbi i Jugosloveni su uložili u  Austriju milijarde sati rada i kapitala, ali su izgrađivali i sebe. Mnogi od njih su uspeli da postanu bečka gospoda“.  Beč  je danas sa 200.000 hiljada Srba, glavni grad iseljenih Srba u svetu.  Obeležavanjem 50 godina od masovnog radničkog doseljavanja Srba i Jugoslovena u Austriju, oživljene su istorijske priče o pet vekova, koliko srpski narod postoji u granicama austrijske države. Prvi poznati Srbin koji se naselio u Habsburškoj dinastiji bio je srpski plemić Pavle Bakić.

„Ova knjiga je naša priča o pet vekova seoba i pola veka privremenog srpskog života u Austriji“, ističu autori.

Издавачи овог романа, који је писан у облику епистоларних писама, су АСКД \\\“Вилхелмина Мина Караџић\\\“ из Беча и ИК \\\“Прометеј\\\“ из Новог Сада. Рецензенти су др Вјера Рашковић Зец и Радмила Сатарић, књижевница.

Из садржаја:

Љубав и научну везу између Милеве Марић и Алберта Ајнштајна, морамо посматрати заједно, јер ова два поља јако је тешко раздвојити. Осим студентског, брачног и емотивног, делили су и интелектуални живот.

Љубав, чиста младалачка, послужила је као мотивација за рад. Обоје су били снажне личности сличних интересовања, које су се у судбоносном тренутку среле. Из тог сусрета, настали су неки од најбриљантнијих открића у науци. Вечито ће остати отворено питање да ли би до тих открића Алберт дошао, да је тим путем морао ићи сам, без Милеве. Данас са сигурношћу знамо да њихову љубав не можемо посматрати одвојено од науке. Они су се волели, а заједно су били заљубљени у науку.

Поред тога што је учествовала у раду на истраживању научних појмова у физици, Милева је присуствовала и на састанцима Академије Олимпије, коју је основао румунски студент Морис Соловин 1900. године, који је остао веран пријатељ Алберту до краја његовог живота. Прикључио се овом успешном тиму и Конрад Хабихт. Академија је постојала до 1903. године.

Милева је била пионир у феминистичком покрету. Читала је новине, сакупљала новинске чланке из Србије и света, интересовала се за временску прогнозу. У то време није било лако да Милева постане призната у научним круговима, иако је поседовала генијалност, коју нико не може да јој оспори.

Њујорк тајмс 1990. године, писао је: Иза бриљантних теорија Алберта Ајнштајна о светлости, простору и времену можда стоји његова прва супруга Милева Марић, сматрају поједини истраживачи који су проучавали њихову преписку.

Свој први чланак Ајнштајнови су завршили 1900. године и то је био њихов заједнички рад. Алберт је рекао: Дао сам професору Јунгу копију нашег рада. Међутим, чињеница је да је тај заједнички рад само он потписао. Роза Монтерова има образложење за овакав догађај: Зато што је потпис једне жене тада дискредитовао научни рад. И зато што је Милева желела да Ајнштајн успе, како би се са њом оженио.

Да бих Вам указала поштовање због свега што сте постигли у области науке и афирмисали Србију, одлучила сам да Вам на Ваш 150. рођендан посветим ову књигу. Много сте нас задужили, драга Милева, јер сте се свим својим бићем упустили у научне токове из области математике и физике и то у 19. веку, веку у којем су жене имале мање права од мушкараца. Ви сте се својим делом и животом борили, против дискриминације жена, која је и данас, нажалост, присутна у многим областима друштвеног живота, иако у то време није постојала међународна Конвенција о елиминисању свих облика дискриминације жена.

Пишући ову књигу, жеља ми је била да Милева Марић изађе из заборава у српској и у светској јавности. Намера ми је била да истражим удео, значај и допринос Милевин у стваралаштву и научном раду Алберта Ајнштајна. Ова књига, написана у облику епистоларних писама, осврт је на заслуге ове велике жене на пољу науке, али и њен допринос очување породичних, традиционалних и моралних постулата, који су данас, више него икада до сада, озбиљно уздрмани. Књига се базира на коресподенцији, чињеницама, литератури и изјавама савременика. Акценат је стављен на године љубави, двоје научника, бриљантног интелекта, заједничког тимског и научног рада и разлаза.

Предлажем да се Милеви Марић постхумно додели диплома на Техничком универзитету у Цириху, који је основан 1855. године под именом Швајцарски политехникум, с обзиром да је тамо завршила студије и положила све испите. Имајући у виду чињеницу да ETH Цирих, има репутацију светске класе у науци и технологији и да се сврстава у групу три до пет најбољих универзитета у Европи, а да је један од 15 до 20 најбољих универзитета у свету, то би и за њега и академске кругове, додела дипломе, била обавеза и задатак који треба да испуне. Милева је диплому заслужила. То што је у то време на овом факултету 97% студената мушког пола дипломирало, а 3% студената женског пола није, доказ је женске дискриминације у образовном систему тог доба, коју је нажалост, Милева осетила на сопственој кожи.

За будуће генерације које долазе, живот и дело Милеве Марић и Алберта Ајнштајна су врло значајни и поучни.